О књизи: година / Апстракт књиге За оне који осећају смрад овог света, како је писао савремени православни историозоф Роман Бичков, у часопису „Европски „Број 2 (10) за 2006. годину (стр. 87), очигледно је да не женствена, лунарна Хорда, већ храбри, сунчани, Ред принцип мора неизбежно постати основа руске будућности. Само хришћанство је у почетку имало орденски карактер, који је у њега заложио сам Жртвени Богочовек преко светих Апостола. крштења Духом Светим, али и оружјем потпуно земаљског порекла (за себе говоре они мачеви, о којима се тако често говори у светим Јеванђељима). Духовни и војни редови, који су обједињавали ненаплаћене витезове, у суштини су оличавали оно што је наш Спаситељ одредио. Њихови замкови стајали су као страшне, неуништиве испоставе на путу агресије људи звери против Белог човека, штитећи арио-хришћанско наслеђе од међународне гомиле подљуди. И није случајно што је свети Бернард из Клервоа у свом темељном делу „О похвали новог витештва“ (Де лауде новае милитиае) упоредио оснивање Реда са чудом које се догодило вољом Господњом. Књига Волфганга Акунова изузетно је богата историјским чињеницама, ослобођена свих врста подвала. Тако се поглавље посвећено „сиромашним витезовима Христа и Храма“ (темпларима) својом научном објективношћу повољно упоређује са данас распрострањеним подвалама и фантазијама у духу О. Шарпентјеа, Р. Амбелана и В. Смирнова. . Сведочанство аутора о Тевтонском (немачком) реду. Тако аутор истиче да је одлучујућу улогу у његовом развоју одиграо четврти хохмајстер (врховни мајстор) Теутонског реда Херман фон Салца. Био је од поверења, саветник и пријатељ цара Фридриха ИИ од Хоенштауфена, који је њега и његов ред буквално обасипао свакојаким услугама и привилегијама. У суштини, Херман фон Салца је био гибелински мајстор. По његовом савету, римско-немачки цар, одбачен од папског престола, крунисао се јерусалимском круном, враћајући Свети град хришћанском свету. Аутор није занемарио несрећни ИВ крсташки рат. Безусловна заслуга Волфганга Акунова је непристрасност. За оно што се догодило, пише он, крива је сама Византија. Превара и похлепа „Римљана“, њихова лукавост, цинизам, издаја, бескрупулозност у средствима, лицемерје и издаја своје речи дуго су били пословични и на Истоку и на Западу (укључујући и Русију). Византијска превара је несумњиво била последица расне деградације „Римљана“, који су изгубили своју првобитну аријевску хеленско-римску доминанту (Боже сачувај наш народ Руу од овога!). Логично је да се Волфганг Акунов овде дотиче теме континуитета византијског наслеђа. Његови закључци су јасни: као последњи православни цар – чувар и покровитељ православне вере – московски велики суверен-самодржац био је једини легитимни наследник источноримског самодржаца-базилеуса. Аутор велику пажњу посвећује Ордену Светог Јована Јерусалимског, чувеном Малтешком реду. Волфганг Акунов јасно оцртава спољнополитички аспект „малтешког пројекта“ цара Павла И. Радило се, пише аутор, о стварању међународне легитимистичке лиге, хришћанске, али неконфесионалне, која се супротставља револуционарном покрету француских масона. , који је претио да преплави целу хришћанску Европу. Масонски кругови нису могли дозволити да се то догоди, а Цар Витез је пао жртвом завереника из Санкт Петербурга које је режирала енглеска масонерија. Упркос чињеници да је књига Волфганга Акунова посвећена традицији западноевропског поретка, она служи као подсетник да је традиција духовног и војног поретка више него блиска нама, Русима, као најважнија грана јафетског расног стабла. Тако су опричнина суверена Ивана Грозног, „црне стотине“ Минина и.